Шампиони

МИЛОРАД КРИВОКАПИЋ, ПРЕДСЕДНИК ВАТЕРПОЛО САВЕЗА СРБИЈЕ И ВЕЛИКАН ОВОГ СПОРТА
Нема пречице ка врху
Био је у генерацији која је 1986. у Мадриду освојила светско злато. И олимпијско у Лос Анђелесу 1988. Био је званично најбољи голман на свету, многи кажу и најбољи свих времена. Године 1986. проглашен је за најбољег ватерполисту на планети. (...) Данас предводи Савез чија репрезентација дуго већ доминира светским ватерполом. Веома добро зна какве вредности се уграђују у темељ за такве успехе. И настоји да то знање пренесе на млађе

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника

Мало је људи којима је спорт пружио пуну сатисфакцију за уложени труд, као што је случај са Милорадом Кривокапићем, некада трофејним голманом и актуелним председником Ватерполо савеза Србије. Док је играо, освајао је олимпијске и светске титуле, проглашаван је најбољим голманом света, а сада, у улози челног човека националног савеза, дели са златном генерацијом српског ватерпола задовољство због неупоредивог низа освојених трофеја.
– Поносни смо на чињеницу да је ватерполо најтрофејнији, својеврсна перјаница српског спорта. Остварили смо најсмелије спортске снове, јер ови успеси су досад незабележени у светским размерама и тешко да ће бити надмашени. Репрезентација Србије је власник свих могућих трофеја! Светски и европски шампион, победник Светске лиге и Светског купа, а круна је златна олимпијска медаља у Рију, на коју је наш ватерполо чекао пуних двадесет осам година. Сви ови успеси су резултат и одличног функционисања ватерполо организације. Обезбедили смо оптималне услове свим националним селекцијама, у којима раде сјајни тренери, на челу са великим стручњаком Дејаном Савићем.

Дуго се сматрало да је јака лига темељ сваке репрезентације. Наш спорт у целини, а ватерполо посебно, демантује такве ставове?
Наши асови поникли су у клубовима, где су добили одличну основу радећи са врсним тренерима, протагонистима специфичне школе ватерпола, коју су својевремено утемељили Влахо Орлић, Никола Стаменић... Кад играчи стасају, наши клубови не могу да им обезбеде адекватне материјалне услове, па смо суочени са чињеницом да још као млади иду у богатије иностране лиге. Међутим, не треба на то гледати као на нешто негативно. Наиме, од тога репрезентација има користи, јер ти младићи стичу искуство у јаким такмичењима. Не поричем, међутим, да штету трпе наши клубови, који су стога мање конкурентни у европским куповима.

Може ли се ићи на дуге стазе са таквим стањем или постоји ризик да се систем уруши у годинама које следе?
Има тог ризика, али, срећом, популарност наших играча и успеси које постижу мотивишу нове генерације да тренирају ватерполо. Клубови сада имају други проблем – да приме сву заинтересовану децу. Тако имамо ситуацију да све чешће добијамо новоформиране клубове, од којих се тражи да имају такмичарску екипу, бар у једној селекцији. Упркос очигледним проблемима, наша база се шири и то нас охрабрује.

СЛИЧНО И НЕУПОРЕДИВО

Када се присетите свог времена, у чему видите јасне разлике?
Тешко се могу упоређивати прилике из мојих играчких дана и данашње. Тада је био важнији фактор воље и љубави према ватерполу. Нисмо били професионалци у данашњем смислу, стизали смо и да завршавамо школе. Не кажем да и садашњи ватерполисти не играју из љубави, али сада новац игра пресудну улогу, све се искомерцијализовало. Погледајте само како им се држава одужује – награде се исплаћују само неколико дана по освајању медаље. И национална признања која добијају освајачи медаља су велика подршка и помоћ државе Србије.

Да ли као заједница препознајемо величину остварених резултата, или умемо да будемо претерано критични?
Ми нисмо навикли да нас хвале. Олимпијско злато у Рију, једино које је недостајало овој генерацији, славили смо само неколико дана. И већ смо себи поставили нови циљ – одбранити то злато у Токију 2020. године! Већина из ове генерације осетила је и ту другу страну медаље, незадовољство нације, када су освојили седмо место на Светском првенству у Барселони 2013.  Било је то дебитантско такмичење и за селектора Савића. Међутим, нисмо томе подлегли. Кад смо дошли на чело Савеза, дали смо му пуну подршку и дошла је серија успеха. Освојили смо петнаест златних одличја на највећим такмичењима у току три сезоне. Разумевања треба имати и за победе и за поразе, и не правити сензације од њих.

Да ли Вам и данас ласка чињеница да сте, по многим мишљењима, најбољи голман света свих времена?
Не волим много да причам о мојој каријери. Успомене држим за себе. Нити упоређујем своје успехе са оним које данашње генерације постижу. Једино жалим што данас нема специјалиста за рад са голманима, као што је било у време када сам ја бранио. Дође ми понекад, да скочим у базен и да овим младим голманима, на којима почива будућност српског ватерпола, покажем неке технике и финесе. А, онда се тргнем и кажем себи: где то има да председник Савеза учи голмане како се брани!

ШАМПИОНСКИ КРОЈ

Грешимо ли ако кажемо да се шампионско семе налази у многим људима, али само у реткима никне?
Јесте тако, условно речено. Таленат је пресудан у сваком спорту, па и у ватерполу, мораш да имаш тај „ген” за ову врло сложену игру, али једнако је битно, ако не и више од тога, колико си посвећен раду и учењу. Џаба ти то „шампионско семе” ако ниси спреман да уложиш много труда и тренираш као да ти од тога живот зависи. То је она страна спорта која је углавном непозната јавности, а од које зависи колико ћеш постићи у каријери.

Ваше порекло је црногорско, у којем се дух победе неговао кроз векове. Рођењем сте Приморац, жељан открића и даљина. Међу Србима сте открили шта значи снага колектива...
Нисте ништа пропустили у том опису. Црногорци јесу предодређени за спорт, баш због те карактерне црте да им је победа изнад свега. Рођен уз море, логично је било да се вежем за спорт у води, а као Србин сам спознао да се увек треба борити за узвишени циљ. Када се све то споји, изгледа да се добије довољно материјала за шампионски крој.

Колико сте током каријере могли да се ослоните на подршку породице?
Апсолутно сам имао подршку породице – без тога тешко да бих успео. Били су уз мене, бодрили ме и пратили сваки корак у мојој каријери. Вероватно су били свесни шта спорт значи у целовитом формирању личности, мада ми то нису отворено говорили. Породица увек бди над стазама које воде децу кроз живот, а нарочито када те стазе делују атрактивно, јер оне у себи носе и много ризика. Верујем да их и у томе нисам разочарао.

Да ли сте и Ви данас спремни да своје наследнике безусловно подржите на спортском путу?
Не да сам спреман, него то и чиним. Ћерке нису биле много заинтересоване за спорт, али син јесте. Тражио је себе у више спортова, тренирао је карате, мало и рукомет, али се пронашао у ватерполу. Битно ми је да нисам нимало утицао на његов избор. Видим да је упоран, не пропушта тренинге. Јесте то за њега напор, јер као гимназијалац има доста обавеза. Не знам докле ће догурати, тек му је шеснаеста година, али ми је драго што је у спорту.

ЛИЧНОСТ СЕ ГРАДИ И ВАСПИТАВА

Постоји ли ризик да ће савремени спорт од учесника све више стварати машине без емоција?
Спорт има важну улогу у креирању личности, поготово док сте млади, да вас не одвуку улица и опасности живота. Тренинзи и навикавање на победе и поразе помажу да се привикнете на животна искушења и стекнете одређену дисциплину. Савремени спорт тражи комплетну личност, огромна одрицања. Не знам како је у другим спортовима, у фудбалу на пример, где се склапају баснословни уговори, али када је о ватерполистима реч, не видим опасност од стварања машина без емоција.

Чини ли Вам се да данашњим генерацијама недостају амбиције и да су спремни да олако поверују у линију мањег отпора?
Не, напротив. Пре свега могу да говорим о новим генерацијама спортиста (мимо спорта постоји много животних феномена који заслужују посебну анализу). За постизање врхунских резултата, као што чини ова генерација ватерполиста, нема лаког пута. Да би био на врху, мораш бити најбољи у свим сегментима. Они који то не схвате на време само су пролазници у спорту и боље је да своје место потраже негде другде.

Колико њих успева да открије снагу пријатељства, као једно од најдрагоценијих животних искустава?
Не знам за друге спортове, али у ватерполу је баш изражена снага пријатељства. У отежаним условима као што је вода, без помоћи колеге нема ни резултата. Заједница је темељ свих смелих амбиција. У овој репрезентацији је толико јако пријатељство да је већина њих везана и кумствима.

Постоји ли нешто неостварено мимо спорта за шта, стицајем околности, нисте имали времена?
Практично сам цео живот у спорту, углавном сам задовољан и немам за чим да жалим. Одузео ми је, можда, мало више уживања у одрастању моје деце. Волео бих да сам више био уз њих. Међутим, дуго сам био у иностранству, а они нису могли да ми се придруже због школе. Да сам могао да утичем на то, сасвим сигурно бих више времена проводио са њима. Сада то, на срећу, надокнађујем, јер смо на окупу.

***

Најбољи
Каријеру Милорада Кривокапића обележиле су бројне клупске и репрезентативне титуле. Међу њима свакако се издвајају две олимпијске медаље – сребрна у Москви 1984. и златна у Лос Анђелесу 1988. Био је и у генерацији која је 1986. у Мадриду освојила злато на Светском првенству. Те исте године проглашен је за најбољег ватерполисту света. Годину дана раније Светска ватерполо асоцијација га је прогласила за најбољег голмана на свету, а многи сматрају да је заправо најбољи голман свих времена.

***

Границе могућности
– Не можемо бити незадовољни укупним стањем у српском спорту. Осам олимпијских медаља у Рију најбоља је потврда те оцене. Држава доста улаже у спорт. Можда то није довољно за функционисање целог спорта, али је изнад граница могућности, јер проблема има и у другим сферама друштва. Локалне заједнице треба више да улажу у клубове, да им, на пример, омогуће бесплатне термине у базенима. Требало би можда направити још строжу категоризацију спортова у које се мора више улагати и додатно подржати оне који су претенденти за медаље на највећим такмичењима. Верујем да ће Олимпијски комитет Србије још више урадити на том плану.

***

Недопустиво
– Сведоци смо све учесталије употребе допинга у спорту. Резултати на највећим светским такмичењима доводе се у сумњу због употребе недозвољених средстава. Све је чешће накнадно одузимање медаља великим спортистима ухваћеним у „крађи допингом”. Он је погубан за спорт. Ватерполо савез подржава све напоре Антидопинг агенције Србије у сузбијању тог зла.  Редовне су контроле на свим такмичењима.